Године 10. пре нове ере, древни римски архитекта Витрувије је описао машину за подизање у свом архитектонском приручнику.Ова машина има јарбол, врх јарбола је опремљен колотуром, положај јарбола је фиксиран вучним ужетом, а кабл који пролази кроз ременицу се вуче витлом за подизање тешких предмета.
У 15. веку, Италија је измислила кран са краком да реши овај проблем.Дизалица има нагнуту конзолу са котуром на врху руке, која се може подизати и окретати.
Средином и крајем 18. века, након што је Ват унапредио и изумео парну машину, обезбедио је услове за напајање машинама за подизање.Године 1805, Глен инжењер Лени направио је прву серију парних дизалица за лондонски док.Године 1846, Армстронг из Енглеске променио је парну дизалицу у доку у Њукаслу у хидрауличну дизалицу.
Почетком 20. века торањски кранови су коришћени у Европи,
Кран углавном укључује механизам за подизање, радни механизам, механизам за луффинг, механизам за окретање и металну структуру.Механизам за подизање је основни радни механизам дизалице, који се углавном састоји од система вешања и витла, као и подизања тешких предмета кроз хидраулични систем.
Радни механизам служи за померање тешких предмета уздужно и хоризонтално или подешавање радног положаја дизалице.Обично се састоји од мотора, редуктора, кочнице и точка.Механизам за луффинг је опремљен само на дизалици.Амплитуда се смањује када се крак подигне и повећава када се спусти.Дели се на балансирано и неуравнотежено луффинг.Закретни механизам се користи за ротацију стреле и састоји се од погонског уређаја и уређаја за окретно лежиште.Метална конструкција је оквир дизалице.Главни носећи делови као што су мост, грана и портал могу бити кутијаста, решеткаста структура или структура мреже, а неки могу користити челични профил као носећу греду.
Време поста: 30.10.2021